1. ПОСМАТРАЊЕ- у интеракцији са дететом посматрајте разне показатеље којима вам дете нешто поручује; као што су : изрази лица, тон гласа , гест, држање тела детета, начине комуникације, испољавање анксиозности и сл.
2. ПРИСТУП – у складу са уоченим карактеристикама укључујте се у отварање кругова комуникације са дететом.
3. СЛЕДИТИ ВОЂСТВО ДЕТЕТА – не започињите активност, чекајте да је дете започне па му се придружите, укључите се у игру коју почиње дете. Немојте наметати играчке или начин игре, већ се прикључите у ономе што оно тренутно ради. То повећава дететово самопоштовање и даје му осећај да може утицати на окружење. Подстиче се осећај топлине, повезаности и разумевања.
4. ПРОШИРИВАЊЕ ИГРЕ- ненаметљиво ширити игру укључујући коментаре о игри и нове теме. Будите активни учесник игре, глумите да сте један од ликова игре, уживите се у игру. Саосећајте с емоцијам детета и будите свесни својих емоција. Прилагодите се расположењу детета и гестовима , узвицима и говором му покажите да саосећате са њим. Усклицима или уздасима коментаришите дететове успехе и неуспехе, оно што му се тренутно догађа. Такође обратите пажњу и на своје расположење. Током игре покушајте да задржите опуштено расшоложење и будите стрпљиви. Важно је да дете разиграно привлачите у интерактивну игру , без наређивања, оптужби или показивања нестрпљења.Контролишите тон свог гласа и гестове. Ускладите се са дететовим ступњем развоја. Постављање питања за подстицање креативног размишљања помаже детету да изрази своје идеје, дефинише смер игре и боље разуме своје и туђе емоције.
5. ДЕТЕ ЗАТВАРА КРУГ КОМУНИКАЦИЈЕ- када дете надограђује на ваше коментаре и гестове своје властите. Кругови се смењују , прелазе из једног у други. Међусобном разменом идеја и гестова , дете почиње ценити и схватити вредност двосмерне комуникације. Сваку радњу , активност и игру потребно је довршити без обзира колико детету за то треба времена.

Стилови учења

Ако родитељи и наставници разумеју и поштују стил учења сваког детета у раду са њим , дете ће постати флексибилније и лакше ће се прилагодити различитим искуствима.

Сензорно дете учи најбоље:

• у умирујућој и организованој атмосфери,
• користећи мале кораке,
• доживљавајући осећај успеха,
• када му се подстиче самопоуздање и иницијатива.

Многе сензације и активности око овог детета су често превише за њега. Он може да се брзо преоптерети. Од самог почетка активности му је потребна умирујућа атмосфера и организација.

Када је преоптерећено , оваквом детету најлакши пут за бекство је да се „ угаси“  и избегава рад. Кључ за његово учење је да се почне у малим корацима .Корак би требало да буде довољно мали да дете може да савлада без преплављивања информацијама и сензацијама.Његов успех ће га мотивисати да настави . Брзина учења не треба да буде фактор . Мали кораци остварени у забавној и безбедној атмосфери ће утицати на изградњу и стицање знања и вештина.

Дете са понашањем инаћења и пркоса учи најбоље:

• кроз сарадњу у осмишљавању активности,
• приликом дељења моћи и одлуке ,
• Када учествује у активностима у којима има високу стопу успеха
• Када има могућност избора.

Интересовања детета су кључно решење у раду са овом децом. Дете које има понашање са инаћењем и пркосом треба да буде партнер у пројектовању задатака учења. Пример: Ако мора да напише есеј , пустите га да одабере тему. Да би сте побољшали учење детета , нагласак је на стварању могућности избора. Мотивација за такву децу је успех. То ћемо му омогућити поделом задатака  у више једноставних корака , тако да уз подршку и инструкције, дете може постићи високу стопу успеха. Оваква деца често воле да кажу „Не“. Важно је да не узимамо негативност здраво за готово , или као његову борбу за доминацијом. Уместо тога , треба тумачити отпор као знак да се  дете осећа фрустрирано новонасталом ситуацијом  или има страх од неуспеха.Боља алтернатива је понудити могућност избора у начину савладавања задатака.

Самозаокупљено дете учи најбоље:

• У занимљивом и стимулативном окружењу , са бројним сензацијама,
• активним начином учења ,

Самозаокупљено дете воли да побегне у своје мисли. Окружење око њега треба да га подстиче на енергичност, ангажовање и емотивно присуство. За овакво дете корисне су спортске активности. Тренер треба да користи мноштво промена , вокалних интонација и физичких активности. Овај  приступ би вероватно преоптеретио осетљиво дете и антагонизирао пркосно дете , али самозаокупљено дете ће напредовати тако што се укључује у шире окружење. Режим пасивног учења не погодује оваквом детету јер му даје простора да се окупира собом  и повуче у себе. Активно учење је ефикасно за овакво дете , као на пример коришћење глине да обликује бројеве или слова ,него да их изговара или да нацрта нешто на одређену тему , него да учи о њој напамет.

 Активно дете сазнаје најбоље:

• са модулацијама садржаја,
• у атмосфери са топлим , емпатијским односима.

Одлике  одрасле особе која се игра са дететом на тепиху (floor time):

• Обраћати се мирним гласом
• Упућивати детету нежне погледе
• Користити охрабрујуће гестове
• Заузимати држање теле које улива подршку и поверење
• Правити ненаметљиве поступке
• Мирно и активно слушати
• Имати осећај да ли проширити и продужити активности укључене у игре и помоћи разрадити детаље?
• Проматрати понашање, говор и гестове детета
• Проматрати дететов стил успостављања односа и учења
• Приступ детету мора бити лаган, с поштовањем
• Проценити када треба вербално реаговати , а када је потребно мирно поделити емоције са дететом
• Разумети емоционалне потребе детета

Логопед : Љиља Бобић