Муцање је поремећај флуентности говора који се испољава у испрекиданости и неправилности говорног процеса услед грчева органа за артикулацију, фонацију и дисање. Поремећен је течан говор, односно његов ритам и темпо.

У међународној класификацији болести муцање се дефинише као поремећај ритма говора, при чему особа тачно зна шта жели да каже али је у исто време спречена да то каже због невољног, поновљеног продужавања или прекидања неког гласа. Испољава се на различите начине: понављањем или продужавањем гласова, слогова или речи, застојом у говору, неадекватним паузама, убацивањем различитих гласова или узречица, праћено страхом од говора, појачаним знојењем,црвенилом лица, убрзаним радом срца,избегавањем гледања саговорника у очи.

КРИТИЧНИ ПЕРИОДИ ЗА НАСТАНАК МУЦАЊА

Муцање се најчешће јавља између друге и треће године живота, у време интензивног развоја говора. Због недовољне спретности у комуникацији и располагања малим фондом речи, дете у овом добу врло често застајкује у говору, понавља поједине слогове, речи и делове реченице, развучено говори , што је сасвим нормално за његово раздобље развоја говора,и то још увек није муцање већ развојна дисфлуентност.

Друго критично раздобље за могућу појаву муцања је доба између четврте и пете године живота, када дете почиње интензивније друштвено да живи. Машта му се интензивније развија, стално нешто запиткује, а одрасли  често немају времена за учестала дечја запиткивања , и изражавају нервозу или нестрпљивост према дечјем оклевању у говору. Критикују их или кажњавају за учестале грешке.Ако уз то у породици постоје свађе , неспоразуми, фаворизовање једног детета у односу на друго, упоређивање дечјег говора са другом децом, може се појачати дететова несигурност и појавити муцање.

Муцање се може јавити и при поласку детета у школу. Неадекватна припрема детета за школу и страх од ње могу довести до појаве муцања.

Муцање се може јавити и у пубертету, као рецидив, код деце која су некада муцала и превазишла тај проблем.Муцање у старијем узрасном добу од наведених настаје као последица обољења.

Прва „ саплитања“ у говору, која личе на замуцкивање, потичу од несклада између брзог тока мисли и спорости функције говорних органа, између жеље и воље детета да говори и недовољне спретности и способности говорних органа. Ово се нарочито се испољава када је дете узбуђено, радосно или жалосно.

Понављања неког гласа, слога или речи јавља се у говору великог броја деце у доба између друге и пете године живота.Та запињања у говору су нормална дисфлуентност и спонтано се превазилазе уколико се више развија делатност говорних центара и периферних говорних органа детета. Усклађује се његово мишљење и говор, а речи се честим понављањем утврђују у памћењу.

Међутим код деце која су склона муцању , под утицајем неповољних спољашњих чинилаца, овај период говорног развоја представља критичну фазу за развој муцања, и тада говорна колебања лако могу прећи у право муцање.

Само говорно изражавање је аутоматска функција , а покрети говорних органа обављају се без учешћа наше свести, тако да упозоравањем детета на говорне грешке, скреће му се пажња и свест на изговор. Дете мисли како ће изговорити неки глас или реч на којима је раније запињало и грешило и настоји да својом вољом регулише покрете говорних органа, намешта говорне органе, напреже се, притиска  језиком зубе, стиска усне.Обраћајући пажњу на изговор гласова и речи и свесно настојећи да регулише говорне покрете, ремети се аутоматски процес говорења, што има за последицу лош изговор, дете све више греши.

Уколико родитељи или околина све више упозоравају дете  на његово грешке , исправљају га или га грде и исмејавају, оно почиње да фиксира у свести извесне гласове и речи као „тешке“, што изазива страх од тих гласова и речи, страх од говора.

Осећање страха утиче на функционисање мозга, на моторне говорне центре, услед чега долази до неправилне инервације и грчева мишића говорних органа, односно до правог муцања.

Родитељи  који  нису упознати с феноменом „физиолошког  муцања“ понекад такав говор означе као муцање.Плашећи се да ће дете заиста да муца , почињу пред њим говорити забринуто о муцању, исправљати га, тражити да понови исказ или забринуто пратити сваку реч коју је дете изговорило. Управо овакво понашање одраслих утиче на то да дете почиње губити спонтаност изражавања, осећа да је стално под контролом када говори, скреће пажњу на властити говор, постаје свесно погрешака које чини, „фиксира“ поједине речи на којима је замуцало или гласове на којима је „запело“ и почиње губити самопоуздање.

Свако скретање пажње на начин дечјег говора омета спонтане мисаоно-језичке процесе, и дете које није били свесно свог замуцкивања, почиње заиста да муца.

Стога се савети односе управо на необраћање пажње и на уклањање ризичних  фактора који могу допринети даљем развоју муцања, као што су подстицање развоја говора посебно ако он касни, мере за емоционалну стабилизацију детета и регулисање породичних проблема.

Стално исправљање детета при говору, узнемиреност, нескривена брига и страх, упадљиво нежно, саосећајно понашање одраслих према детету не доприноси да почетно муцање прође, већ да се развије. Једна од честих грешака је несклад и противречан став родитеља у опхођењу с дететом. Дете је често у дилеми између строгих захтева једног и благог попустљивог понашања другог родитеља, што код детета изазива процесе узбуђивања и кочења истоврамено, што доводи до његовог неуропатског стања и муцања.Ако оба родитеља мазе дете, све му чине и угађају, и од раног детињства онемогућавају да стиче радне навике и обавезе према раду, према себи и према другима, оно постаје каприциозно и безобзирно у задовољавању својих жеља, често долази у сукобе с децом и одраслима, постаје преосетљиво и раздражљиво и почиње муцати. Родитељи који су и сами некада муцали или имају некога у породици ко муца, нарочито су склони да претерано и неадекватно реагују.

Конфликтне ситуације које дете доживљава у породици, предшколској установи, и у друштву са децом, могу изазвати психичку напрегнутост, осећање несигурности, постаје преосетљиво што ствара диспозицију за муцање. Када се муцање појави, конфликтне ситуације га погоршавају, а оне су често и узрок рецидива муцања (појава муцања које је било излечено). 

 МАНИФЕСТАЦИЈЕ МУЦАЊА

Дете које муца по неколико пута изговара прве гласове или прве слогове речи на пример: „ И-и-и-и-играчка ,“Ја- ја-ја-ја-ја-јабука“,“А-а-а-а-аутобус“, „ Ма-ма-ма-ма-мама“, или направи изненада паузу у почетку или у средини речи или реченице: „И-дем да ш-етам“, „Г-де је м-оја м-а-рамица“ ?

Дисање детета постаје кратко , неравномерно, испрекидано због тешкоћа у говору. Дечији говор се временом погоршава, и може бити праћен трзајем мишића лица, жмиркањем очију, плажењем језика, климањем главе, клаћењем трупа, покретањем руку, ногу и томе слично. Дете постаје раздражљиво, каприциозно, стидљиво и страшљиво. Свесно да није у могућности течно да говори дете се повлачи, отуђује од деце и одраслих. Вршњаци обраћају пажњу на његов говор, почиње задиркивање и исмевање. Са појавом муцања детету се ремети спавање, губи апетит, смањена му је концентрација, избегава говорне ситуације, избегава визуелни кинтакт са саговорником, ређе се дружи, присутна је стална стрепња и  пратеће физиолошке појаве као што су знјење, црвенило, убрзан рад срца.

ГРЕШКЕ У ВАСПИТАЊУ  КОЈЕ  ИЗАЗИВАЈУ  МУЦАЊЕ

 Строгост родитеља: ако у породици један или оба родитеља често грде и кажњавају дете, може се догодити да дете почне да муца. Сталан страх од сурових поступака родитеља доводи до муцања.Размаженост детета: претерано угађање и сувишна брига о детету у породици, формира његову размаженост. Када такво дете пође у колектив и пажња и сувишна брига изостану може доћи до појаве муцања.Претерани захтеви и амбиције родитеља: неки родитељи претерано подстичу успех, подхрањују амбицију и развијају сујету код детета, и такво дете тежи да одржи престиж међу друговима, а кад доживи мањи неуспех преживи душевну трауму која може изазвати муцање.

Лош говорни пример: муцање неке особе у породици или у вртићу може утицати на дете. И то активно – када дете подржава овај говор , и пасивно – кад га дуже времена слуша.

Превежбавање леворукости на деснорукост: због повезаности шаке и говорно- језичких функција, и директног утицаја на развој доминантности можданих хемисвера,  леворуком детету треба дати пуну слободу да употребљава леву руку. Да њоме црта, пише, користи прибор за јело, хвата, баца , и на тај начин предупреди појаву муцања.

ДРУГИ  ФАКТОРИ  КОЈИ  ИЗАЗИВАЈУ  МУЦАЊЕ               

Доживљаји страха: изазвани различитим животним  ситуацијама.  Конфликти у породици:  где влада мучна атмосфера, напетост и нервоза.  Честе промене средине ипотреба за поновним прилагођавање околини.

Извесне појаве и симптоми у говору  детета могу бити опомена за предузимање превентивних мера. Детету при говору недостаје ваздух, широко отвара уста да би удахнуло, пре него што почне да говори или чита дете се суво искашљава, пре почетка изговора реченице оно упадљиво увлачи ваздух кроз нос, дете неколико пута започне реченицу, запне на некој речии не заврши реченицу .  Често чини покрете гутања, почиње изговор гласова тврдо напрежући мишиће, говор детета је недовољно изразит и јасан, глас пискав, при говору  се запажа  вибрирање ноздрва код детета, пре него што почне да говори упадљиво покреће главу напред.

Ако се код детета запази један или више ових симптома родитељи  морају бити опрезни, јер и незнатни спољашњи поводи ( грдње, доживљаји страха, упозорења)  могу изазвати муцање. Лаган говор, љубазно опхођење и сталожено држање околине  важне су превентивне мере да до муцања не дође. Ако приметите неке знакове муцања или ако се муцање већ јавило треба затражити помоћ стручњака.

Данијела Петровски – логопед