Mucanje je poremećaj fluentnosti govora koji se ispoljava u isprekidanosti i nepravilnosti govornog procesa usled grčeva organa za artikulaciju, fonaciju i disanje. Poremećen je tečan govor, odnosno njegov ritam i tempo.

U međunarodnoj klasifikaciji bolesti mucanje se definiše kao poremećaj ritma govora, pri čemu osoba tačno zna šta želi da kaže ali je u isto vreme sprečena da to kaže zbog nevoljnog, ponovljenog produžavanja ili prekidanja nekog glasa. Ispoljava se na različite načine: ponavljanjem ili produžavanjem glasova, slogova ili reči, zastojom u govoru, neadekvatnim pauzama, ubacivanjem različitih glasova ili uzrečica, praćeno strahom od govora, pojačanim znojenjem,crvenilom lica, ubrzanim radom srca,izbegavanjem gledanja sagovornika u oči.

KRITIČNI PERIODI ZA NASTANAK MUCANJA

Mucanje se najčešće javlja između druge i treće godine života, u vreme intenzivnog razvoja govora. Zbog nedovoljne spretnosti u komunikaciji i raspolaganja malim fondom reči, dete u ovom dobu vrlo često zastajkuje u govoru, ponavlja pojedine slogove, reči i delove rečenice, razvučeno govori , što je sasvim normalno za njegovo razdoblje razvoja govora,i to još uvek nije mucanje već razvojna disfluentnost.

Drugo kritično razdoblje za moguću pojavu mucanja je doba između četvrte i pete godine života, kada dete počinje intenzivnije društveno da živi. Mašta mu se intenzivnije razvija, stalno nešto zapitkuje, a odrasli  često nemaju vremena za učestala dečja zapitkivanja , i izražavaju nervozu ili nestrpljivost prema dečjem oklevanju u govoru. Kritikuju ih ili kažnjavaju za učestale greške.Ako uz to u porodici postoje svađe , nesporazumi, favorizovanje jednog deteta u odnosu na drugo, upoređivanje dečjeg govora sa drugom decom, može se pojačati detetova nesigurnost i pojaviti mucanje.

Mucanje se može javiti i pri polasku deteta u školu. Neadekvatna priprema deteta za školu i strah od nje mogu dovesti do pojave mucanja.

Mucanje se može javiti i u pubertetu, kao recidiv, kod dece koja su nekada mucala i prevazišla taj problem.Mucanje u starijem uzrasnom dobu od navedenih nastaje kao posledica oboljenja.

Prva „ saplitanja“ u govoru, koja liče na zamuckivanje, potiču od nesklada između brzog toka misli i sporosti funkcije govornih organa, između želje i volje deteta da govori i nedovoljne spretnosti i sposobnosti govornih organa. Ovo se naročito se ispoljava kada je dete uzbuđeno, radosno ili žalosno.

Ponavljanja nekog glasa, sloga ili reči javlja se u govoru velikog broja dece u doba između druge i pete godine života.Ta zapinjanja u govoru su normalna disfluentnost i spontano se prevazilaze ukoliko se više razvija delatnost govornih centara i perifernih govornih organa deteta. Usklađuje se njegovo mišljenje i govor, a reči se čestim ponavljanjem utvrđuju u pamćenju.

Međutim kod dece koja su sklona mucanju , pod uticajem nepovoljnih spoljašnjih činilaca, ovaj period govornog razvoja predstavlja kritičnu fazu za razvoj mucanja, i tada govorna kolebanja lako mogu preći u pravo mucanje.

Samo govorno izražavanje je automatska funkcija , a pokreti govornih organa obavljaju se bez učešća naše svesti, tako da upozoravanjem deteta na govorne greške, skreće mu se pažnja i svest na izgovor. Dete misli kako će izgovoriti neki glas ili reč na kojima je ranije zapinjalo i grešilo i nastoji da svojom voljom reguliše pokrete govornih organa, namešta govorne organe, napreže se, pritiska  jezikom zube, stiska usne.Obraćajući pažnju na izgovor glasova i reči i svesno nastojeći da reguliše govorne pokrete, remeti se automatski proces govorenja, što ima za posledicu loš izgovor, dete sve više greši.

Ukoliko roditelji ili okolina sve više upozoravaju dete  na njegovo greške , ispravljaju ga ili ga grde i ismejavaju, ono počinje da fiksira u svesti izvesne glasove i reči kao „teške“, što izaziva strah od tih glasova i reči, strah od govora.

Osećanje straha utiče na funkcionisanje mozga, na motorne govorne centre, usled čega dolazi do nepravilne inervacije i grčeva mišića govornih organa, odnosno do pravog mucanja.

Roditelji  koji  nisu upoznati s fenomenom „fiziološkog  mucanja“ ponekad takav govor označe kao mucanje.Plašeći se da će dete zaista da muca , počinju pred njim govoriti zabrinuto o mucanju, ispravljati ga, tražiti da ponovi iskaz ili zabrinuto pratiti svaku reč koju je dete izgovorilo. Upravo ovakvo ponašanje odraslih utiče na to da dete počinje gubiti spontanost izražavanja, oseća da je stalno pod kontrolom kada govori, skreće pažnju na vlastiti govor, postaje svesno pogrešaka koje čini, „fiksira“ pojedine reči na kojima je zamucalo ili glasove na kojima je „zapelo“ i počinje gubiti samopouzdanje.

Svako skretanje pažnje na način dečjeg govora ometa spontane misaono-jezičke procese, i dete koje nije bili svesno svog zamuckivanja, počinje zaista da muca.

Stoga se saveti odnose upravo na neobraćanje pažnje i na uklanjanje rizičnih  faktora koji mogu doprineti daljem razvoju mucanja, kao što su podsticanje razvoja govora posebno ako on kasni, mere za emocionalnu stabilizaciju deteta i regulisanje porodičnih problema.

Stalno ispravljanje deteta pri govoru, uznemirenost, neskrivena briga i strah, upadljivo nežno, saosećajno ponašanje odraslih prema detetu ne doprinosi da početno mucanje prođe, već da se razvije. Jedna od čestih grešaka je nesklad i protivrečan stav roditelja u ophođenju s detetom. Dete je često u dilemi između strogih zahteva jednog i blagog popustljivog ponašanja drugog roditelja, što kod deteta izaziva procese uzbuđivanja i kočenja istovrameno, što dovodi do njegovog neuropatskog stanja i mucanja.Ako oba roditelja maze dete, sve mu čine i ugađaju, i od ranog detinjstva onemogućavaju da stiče radne navike i obaveze prema radu, prema sebi i prema drugima, ono postaje kapriciozno i bezobzirno u zadovoljavanju svojih želja, često dolazi u sukobe s decom i odraslima, postaje preosetljivo i razdražljivo i počinje mucati. Roditelji koji su i sami nekada mucali ili imaju nekoga u porodici ko muca, naročito su skloni da preterano i neadekvatno reaguju.

Konfliktne situacije koje dete doživljava u porodici, predškolskoj ustanovi, i u društvu sa decom, mogu izazvati psihičku napregnutost, osećanje nesigurnosti, postaje preosetljivo što stvara dispoziciju za mucanje. Kada se mucanje pojavi, konfliktne situacije ga pogoršavaju, a one su često i uzrok recidiva mucanja (pojava mucanja koje je bilo izlečeno). 

 MANIFESTACIJE MUCANJA

Dete koje muca po nekoliko puta izgovara prve glasove ili prve slogove reči na primer: „ I-i-i-i-igračka ,“Ja- ja-ja-ja-ja-jabuka“,“A-a-a-a-autobus“, „ Ma-ma-ma-ma-mama“, ili napravi iznenada pauzu u početku ili u sredini reči ili rečenice: „I-dem da š-etam“, „G-de je m-oja m-a-ramica“ ?

Disanje deteta postaje kratko , neravnomerno, isprekidano zbog teškoća u govoru. Dečiji govor se vremenom pogoršava, i može biti praćen trzajem mišića lica, žmirkanjem očiju, plaženjem jezika, klimanjem glave, klaćenjem trupa, pokretanjem ruku, nogu i tome slično. Dete postaje razdražljivo, kapriciozno, stidljivo i strašljivo. Svesno da nije u mogućnosti tečno da govori dete se povlači, otuđuje od dece i odraslih. Vršnjaci obraćaju pažnju na njegov govor, počinje zadirkivanje i ismevanje. Sa pojavom mucanja detetu se remeti spavanje, gubi apetit, smanjena mu je koncentracija, izbegava govorne situacije, izbegava vizuelni kintakt sa sagovornikom, ređe se druži, prisutna je stalna strepnja i  prateće fiziološke pojave kao što su znjenje, crvenilo, ubrzan rad srca.

GREŠKE U VASPITANJU  KOJE  IZAZIVAJU  MUCANJE

 Strogost roditelja: ako u porodici jedan ili oba roditelja često grde i kažnjavaju dete, može se dogoditi da dete počne da muca. Stalan strah od surovih postupaka roditelja dovodi do mucanja.Razmaženost deteta: preterano ugađanje i suvišna briga o detetu u porodici, formira njegovu razmaženost. Kada takvo dete pođe u kolektiv i pažnja i suvišna briga izostanu može doći do pojave mucanja.Preterani zahtevi i ambicije roditelja: neki roditelji preterano podstiču uspeh, podhranjuju ambiciju i razvijaju sujetu kod deteta, i takvo dete teži da održi prestiž među drugovima, a kad doživi manji neuspeh preživi duševnu traumu koja može izazvati mucanje.

Loš govorni primer: mucanje neke osobe u porodici ili u vrtiću može uticati na dete. I to aktivno – kada dete podržava ovaj govor , i pasivno – kad ga duže vremena sluša.

Prevežbavanje levorukosti na desnorukost: zbog povezanosti šake i govorno- jezičkih funkcija, i direktnog uticaja na razvoj dominantnosti moždanih hemisvera,  levorukom detetu treba dati punu slobodu da upotrebljava levu ruku. Da njome crta, piše, koristi pribor za jelo, hvata, baca , i na taj način predupredi pojavu mucanja.

DRUGI  FAKTORI  KOJI  IZAZIVAJU  MUCANJE               

Doživljaji straha: izazvani različitim životnim  situacijama.  Konflikti u porodici:  gde vlada mučna atmosfera, napetost i nervoza.  Česte promene sredine ipotreba za ponovnim prilagođavanje okolini.

Izvesne pojave i simptomi u govoru  deteta mogu biti opomena za preduzimanje preventivnih mera. Detetu pri govoru nedostaje vazduh, široko otvara usta da bi udahnulo, pre nego što počne da govori ili čita dete se suvo iskašljava, pre početka izgovora rečenice ono upadljivo uvlači vazduh kroz nos, dete nekoliko puta započne rečenicu, zapne na nekoj rečii ne završi rečenicu .  Često čini pokrete gutanja, počinje izgovor glasova tvrdo naprežući mišiće, govor deteta je nedovoljno izrazit i jasan, glas piskav, pri govoru  se zapaža  vibriranje nozdrva kod deteta, pre nego što počne da govori upadljivo pokreće glavu napred.

Ako se kod deteta zapazi jedan ili više ovih simptoma roditelji  moraju biti oprezni, jer i neznatni spoljašnji povodi ( grdnje, doživljaji straha, upozorenja)  mogu izazvati mucanje. Lagan govor, ljubazno ophođenje i staloženo držanje okoline  važne su preventivne mere da do mucanja ne dođe. Ako primetite neke znakove mucanja ili ako se mucanje već javilo treba zatražiti pomoć stručnjaka.

Danijela Petrovski – logoped